Изложба „Прагови” (Милева: Декодирање)

Изложба „Прагови”, ауторке др Монике Билбије, део је мултимедијалног догађаја „Милева: Декодирање”, који ће бити одржан у Челичани, у Дистрикту, и на тај начин обележити 150 година од рођења Милеве Марић Ајнштајн. „Милева: Декодирање” свечано ће отворити Челичану, као нови, обновљени простор у Дистрикту, а такође ће својим мултимедијалним карактером још једном потврдити Унеско титулу који је Нови Сад добио 2023. године као град медијских уметности.
Изложба „Прагови” моћи ће да се погледа у оквиру мултимедијалног догађаја „Милева: Декодирање” 20. децембра од 19.30 и 21. децембра од 21 сат. Након тога, изложба ће бити отворена за јавност до 5. јануара 2026. године.
Улаз је слободан.

Радно време изложбе:

20. децембар / од 19.30 сати / *у оквиру мултимедијалног догађаја „Милева: Декодирање”
21. децембар /  од 21 сат / *у оквиру мултимедијалног догађаја „Милева: Декодирање”
22-30. децембар / од 16 до 20 сати
31. децембар – 2. јануар / нерадни дани
3-5. јануар / од 16 до 20 сати

Реч ауторке:
Изложба „Прагови” настала је из потребе да се Милева Марић сагледа изван улога које су јој историја и митологија приписали – изван слике генијалне жене у сенци, изван наратива жртве, изван ускраћених признања. Уместо да Милеву поново сместимо у биографске оквире, намера је била отворити простор у којем се њен живот може доживети као искуство, као кретање кроз унутрашње и спољне границе које обликују сваког човека. Сваког од нас.
Полазиште није била реконструкција њеног времена, већ оно што време чини човеку: притисак очекивања, тежина одлука, снага преданости, крхкост у односима, борба са телом, и најзад – истрајност. Милева је, у том смислу, универзална фигура: жена која балансира генијалност и друштвене норме, љубав и рад, мајчинство и науку, снове и ограничења. Управо зато изложба не жели да реконструише њену биографију, него да изгради простор у којем се публика креће кроз оно што је Милева носила у себи.
Лавиринт од шест просторија пројектован је као топографија унутрашњих стања – простор у којем је зид метафора, а препрека начин да се разуме емоција. Зидови су намерно ниски, високи само један метар: посетилац се кроз њих види и бива видљив. Та изложеност подсећа на рањивост, али и на чињеницу да су многе Милевине борбе биле борбе под будним оком других. Кретање кроз лавиринт захтева сагињање, пузање, провлачење, пењање – све оно што симболички говори о напору који се не види када читамо биографије, али се осећа када живот захтева нашу упорност.
На левој страни лавиринта су приче о односима, о преданости, емотивној динамици, о браку и његовим напетостима; десна страна приповеда о границама тела, о ономе што се не бира већ превазилази. Крај окупља интердисциплинарне гласове – психологе, историчаре, филозофе, психотерапеуте – који помажу посетиоцу да повеже лично и универзално, појединачно и друштвено. Њихове интерпретације нису судови, већ позиви на размишљање: о сновима који нас носе, о сновима које напуштамо, о тренуцима када не одустајемо чак и када смо на ивици.
Визуелно, изложба почива на црно-белом, сведеном простору – лавиринту без украса – како би емоција постала једина ствар коју посетилац „види”. И управо ту, у тој огољености, отвара се други слој поставке: оно што је уткано у зидове и процепе. Гласови, слике, боје, ритмови, звукови, тактилни материјали, сви ти фрагменти који продиру кроз пукотине су органски и у себи носе живот, носе субјективности, лично, непосредност, јединственост. Простор је мртав. Искуство је живо.
„Прагови” није изложба (само) о Милеви. Она је огледало у којем свако може вид‌јети фрагменте себе – своје страхове, своје изборе, своје снове, своје прагове. Кроз тело, звук, светло и тишину, публика постаје учесник, а простор постаје феноменолошко-перформативно-афективни оквир у којем се препознаје оно што често избегавамо да себи признамо: на основу чега доносимо одлуке? Шта значи бити добар родитељ? Добар партнер? Како балансирамо између приватних и професионалних улога? Шта значи бити предан? Како се носимо са губитком, неправдом, болешћу, неразумевањем? Где повлачимо границе између себе и других? Шта радимо када се снови сударе са стварношћу? А шта са очекивањима?
Ако се посетилац макар на тренутак успори, застане, удахне дубље, осети тежину или олакшање – изложба је испунила свој задатак. Јер Милевина прича није завршена прошлошћу. Она се наставља у сваком питању које поставимо себи док пролазимо кроз овај лавиринт.