Представа „Употреба човека“ | Калеидоскоп културе 2024

“Употреба човека” је прича о свету којим је завладала верска, расна, политичка и свака друга нетрпељивост. Лудило се шири, а људи се надају да оно неће стићи до мирољубивог Новог Сада и да Европа и свет неће дозволити ширење нацизма, те не предузимају ништа иако им све говори да треба бећи и спасавати се. Сигурни су да разум увек на крају надвлада.

Главна јунакиња је Вера Кронер, девојка из богатог трговачког јеврејског породице, која из господског новосадског живота бива депортована у Аушвиц 1943. године са својом породицом, али и са осталим јеврејским породицама. Вера је једина преживела тај стравичан живот и призоре, јер логорско време проводи у “кући радости” борделу где им сексуалне услуге које пружају СС војницима продужавају живот и одлажу пут у крематоријум.

После ослобођења, Вера бива интернирана у Нови Сад, преко кога је прошао валjak рата, уништења, убистава, рација, ослобођења и у којем нема више ни своје куће нити икога и ичега што је везује за живот пре логора.

Без посла и готово без помоћи и подршке, Вера преживљава онако како је у логору научила да се опстаје – предавањем свог тела мушкарцима.

Питање је да ли треба преживети када се цео твој свет распадне и нестане? Није ли боље, часније и паметније нестати заједно са њим? Да ли се треба борити за живот ако после тога следе трауме и слике најгорих ужасa које се враћају и не дају мира? Има ли тада више смирaја, дома? А како се не борити за живот када је то најјачи човеков нагон? Како му објаснити да не треба живети?

Ратна психологија која ступа претвара човека у робу за употребу, материјал за спровођење туђих намера.

Није ли тада нагон за преживљавање непријатељ који нас гура у пропаст?

Шта је све човек и шта је све у њему? Питање је централно за рад на овој представи. Биће које се прилагођава условима? У миру је цивилизован грађанин који се бори за мирнодопске вредности, а исти тај у рату постаје део злогласног механизма који спровођењем наредби гура у понижење и смрт хиљаде других. Да би га после рата опет затекли у неким мирним породичним условима.

Човека мењају околности. Прилагођава се. Постаје оно што време од њега тражи. На крају представе, Вера среће Средоја Лазукића, свог пријатеља из детињства. Они у другом налазе утеху и спас. Међутим, пре неколико година, млади људи пуни животног елана, само неколико година касније су потрошени, самлевени ратом и страдањима, и немају једно другом шта више да пруже. Они уништавају последњу успомену која их подсећа да су некада били млади, безбрижни, заљубљени, пуни очекивања. Свеска која их повезује, а на чијим кожним корицама пише “поезија”, нестаје у пламену. Вера и Средоје одлазе, свако у своје безнађе које ће их ускоро одвести у смрт.

Представа ће се радити са 6-8 глумаца који ће лако и очигледно прелазити из лика у лик, не сакривајући процес стварања ситуација, како би ову огромну епску причу о рату и човеку у њему учинили сценски једноставном и значењски и наративно сагледљивом.