Женска нит

Интернационална изложба таписерија снова тканих жељом и кудељом​ под називом „Женска нитˮ биће отворена 25. маја у Креативном дистрикту – Радионица (локал 11), БИРО (локал бр 13) и у Атељеу 61 на Петроварадинској тврђави, у оквиру програмског лука Хероине. Радно време простора у којима је постављена изложба је сваког дана од 11 до 19 часова.

Изложбу ће отворити светски позната уметница Аико Тезука.

Као да је сама Арахне, коју је Атена, љубоморна на њену вештину, претворила у паука осуђеног да вечно тка, умешала своје прсте када је давне 1961. године у Новом Саду, основана занатска радионица за производњу таписерија, и данас јединствена установа ове врсте у региону, „Атеље 61ˮ. Од тада па све до данас, нит је постала носилац импулса око којег је забављена мисао у тражењу бројних путева разрешења мистике ткања. Нити основе и нити потке преплићу се на много начина стварајући уникатно ручно израђено уметничко дело. Нити уткане у таписерију преносе мисли уметника, причају причу и голицају машту посматрача. Онe служe као шифра или кôд. Тако је таписерија прешла пут од функционалности и украса у ентеријеру до креативног начина стварања и изражавања. Преживела је разне промене и модификације, како би постала модеран, визуелно-естетски објекат, прилагођен времену и начину живота. Таписерије су лагано искорачиле у простор, не реметећи наш доживљај, „напустилеˮ зидну површину и започеле „разговорˮ са нама посматрачима. Било да је вуна, кудеља, памук, жица, кожа или елементи од пластике, стручним, минуциозним радом, „пенелопе са тврђавеˮ као и саме ауторке, исткале су причу, емотивну, непосредну, пуну снаге и свежине. Надахнуће материјом, која је само следствени продукт духовног и контемплативног у ликовној естетици уметнице, јесте она свеприсутна константа која значајно дефинише таписерију. Ирационално, имагинарно, интуитивно, подсвесно. Целина даје „ауторитетˮ детаљу, а детаљ жртвује своју „аутономијуˮ у корист целине. Тако једно постаје све, а све једно.

Ова мултимедијална изложба, која проблематизује женско стваралаштво и женски принцип у уметности, није нимало случајна. Изложена су дела уметница свих генерација, разноврсних естетских и ликовних сензибилитета, као и различитих уметничких концепција и тактилних квалитета, представљајући своја креативна остварења у домену текстила, сценографије, сликарства, графике… Одабрани експонати одишу аутентичношћу идеја, индивидуалношћу и ауторским печатом сваке ауторке појединачно. Формално-језичка, концепуална и семантичка природа радова веома је специфична, ситуирана негде између супротстављених полова класичне и модерне уметности.

Леонора Векић се определила за нове тенденције у таписерији усмерене ка „новоме кључуˮ и ка употреби пластичне материје која је појам таписерије учинила крајње флуидним. Истражујући узајамни однос позитивног и негативног простора, њеним ауторским радом простор је преображен у видљиво-невидљиви лавиринт. Њени радови представљају синтезу њеног става према животу, меморији, женском идентитету и статусу и нечему што носимо у себи, а стално га тражимо.

Митови Балкана, митска бића и њихово станиште у природи били су полазиште за мотив скице за таписерију Сенке Раносављевић, а композиција је настала као резултат истраживања и односа валера и планова. Атмосфера је доминантна као и валер док се фигуре налазе у измаглици и другом плану, иако делује да су главни мотив њихова позиција ипак скрива њихово право значење.

Да ли Улрика Мокдад, као Сигмунд Фројд, у човековој психолошкој структури разликује три чиниоца. Уз појмове несвесног, цензура, репресија, сублимација и хипотеза о улози сексуалности у људском животу, чине оквир њеног гледишта. С једне стране центар рационалне свесности и ефективне делатности, с друге извор моралних прописа и упутстава. У тој ситуацији, его тражи начин да ове различите притиске доведе у хармонију, па задовољава једне, а одбацује друге.

Тензију, нервозу, изразит емотивни набој, потиснут или испољени бес, Тамара Јелача испољава мултипликацијом мотива Уста. Њено дело је засновано на идеји која долази као производ поновног размишљања о стварима које је свакодневно окружују. То може бити наслов у новинама, ТВ вестима, књигама, музици или разговору са пријатељима. Али ради се и о ономе што је заокупља изнутра – њеним личним осећањима и искуствима. Као текстилни уметник, Тамара осећа да текстилни материјали и нити дају њеном раду потребну текстуру и пуноћу израза.

С друге стране, ефектно предиво и златна нит Душанки Ботуњац даје прилику да поново доживи тему. Вез је за уметницу нека врста медитације. Таписерија Иване Косановић истиче женско тело као централну инстанцу која врши алузију на биолошки детерминисан норматив сагледаван кроз културне вредности друштва. Објективизовањем субјекта, Ivy упућује на проблематику имплементације сопственог идентитета у савременом друштву, пројектујући унутрашње стање на дивергентан начин – од пројекције сопствених очекивања, ка пројекцијама очекивања друштва.

И као личност и као уметница, Милица Мрђа Кузманов била је жена снажног израза, у изразито традиционалистичкој и уметничким експериментима, посебно онима које изводе уметнице, ненаклоњеној средини. Уметница која лажној озбиљности, супротставља неконвенционалне, неколико лудистичке, свакако превратничке, ексцесне, експерименталне уметничке праксе. Њена дела бележена су све интензивнијим присуством перформативних поступака у којима отпочиње истраживање сложених међуодноса на релацији: уметница – уметност – друштво – мит – стварност – свест – подсвест – прошлост – садашњост– будућност… Махнитом брзином егзекуције стиже у лавиринт „колективно несвесногˮ.

Духовним очима и „земаљскимˮ рукама Маја Жижаков разрађује лајтмотив своје уметности, рајски „Вртˮ и извор живота. Евоцира на мир, лепоту и божански рај, подсећа на вечни, свеприсутни страх од пролазности и смрти, као и многе изазове и искупљења. А уметник, путник и посматрач у Вери Зарић представља свој доживљај света који нас окружује и који сачињава нашу цивилизацију. И у њему сва створења Творца. Тако пролазна, а тако вечна, мала, а у ланцу живота неоходна. У Верином стваралаштву и сама егзинстенција постаје врста путовања. Као што путује поетика личног, интимистичког приступа и изразитог колорита Гордане Шијачки, у великом распону од мозаика и сликарске приче до таписерије…

Бити уметница је велика одговорност, баш као и бавити се уметношћу у било којој њеној интерпретацији. Кроз свој израз оне активно преобликују традиционалне форме, пре свега кроз упечатљив третман теме и материјала. Бришу поделу између традиционалног и савременог, прошлости и садашњости. Уметник данас мора бити један специфичан извештач свакодневице, способан да из сваког, чак и тривијалног елемента извуче креацију чији резултат би била њихова непоновљивост, оригиналност, узвишност, слојевитост, загонетност.

За више од шест деценија постојања „Атељеа 61ˮ остварили смо сарадњу са преко сто уметница из земље и иностранства, а дела њих више од четрдесет чине део нашег наслеђа и националне Збирке таписерија.

Јелена Ђорђевић, кустоскиња „Атељеа 61ˮ

Партнер програмског лука Хероине је Ерсте банка.

Улаз је слободан.

Фото: Промо